Tri vrste bosiljka u „mojoj režiji“ 
… Ne znam da li išta može tako intenzivno da probudi uspomene kao što to mogu određeni mirisi 
. Evo ja, čim pomirišem ovaj tek iznikli bosiljak (a to je moj mini ritual svakog jutra poslednjih dvadesetak dana) odmah sam u Kamenarima, srednjoškolac sam, ili student, a baba Milena iz svoje karirane torbe vadi i pruža mi buket bosiljka, kadifica i koralja pa ne zna čovjek da li taj buket više miriše, ili karirana torba. Donijela ga je od silne sreće što me vidi poslije toliko vremena. Ili možda zato što je prvi julski dan, a tog dana sam rođena pa da mi onako iz duše čestita, kako samo ona to zna. Ili eto… jednostavno ga je samo tako donijela, bez ikakvog posebnog razloga. A obavezno je pri dnu buket umotan u malo bijelo platno natopljeno vodom, i pedantno obavijeno koncem, da se kojim slučajem ne razmota. I onda tako miriše danima, sve do sledeće prilike… 
Već duže vrijeme tih prilika više nema. Ostadoše tamo negdje u kariranoj torbi, a nema je ko otvoriti.
Prekosutra je Vidovdan, a baba Milena je neopisivu želju imala da se Ljubica rodi baš na taj dan, nikako dan poslije, kada je bilo zakazano. I uspelo joj je, znamo ona i ja kako…
Eto… a samo čovjek pomiriše bosiljak! Nevjerovatno! 
Kroz Micine naočare 