Prvi put s familijom na sviranje

Juče je Vuki imao svoj prvi interni čas iz gitare. Poklonio se, predstavio, rekao koju kompoziciju svira i pošteno odradio svojih trideset šest nota, koliko je ukupno kompozicija imala. Poslije mi je rekao da je imao neviđenu tremu, da bi me nakon deset minuta pitao šta je uopšte ta trema. Ja mu objasnim i pitam ga kako je onda znao da je ima, ako već nije znao šta znači, a on veli, Helena (drugarica iz klase) mu se žalila kako ima tremu pa mu prosto nije bilo džentlmenski da on kaže da je nema. A i da pojma nema o čemu to ona u stvari priča. I, tako se čitava priča oko internog časa završila.

Za one koji ne znaju, interni čas je obavezan sa svu djecu koja pohađaju muzičku školu, i tu oni predstavljaju publici šta su navježbali, ili eventualno, šta NISU navježbali u predviđenom vremenskom periodu. E sad, PRVI interni čas u životu – to je svakako nešto posebno! Kako za dijete, tako i za njegovu užu i širu familiju. Na taj događaj – prvenac, obično ne dođu samo roditelji, već i roditeljevi roditelji, a nađe se i po koja tetka, baba tetka, strika ujak, ili neka slična krvna linija. I, situacija je sledeća…

Junak priče, savršeno upriličen i očešljan na razdeljak (čiju su crtu dvadeset minuta češljem izvlačili ne bi li nila ravna kao lenjir), izađe pred sva ta razna porodična stabla, i ako ćemo pošteno, završi i prije nego što je počeo, jer, prvaci su prvaci, tek lagano postavljaju temelje svoje blistave solističke karijere, nije baš da će svirati četvorostavačnu sonatu, je l’? Iako, da se razumijemo, familija je čvrsto ubijeđena da bi on i tu sonatu slobodno mogao da prezentuje, s obzirom na enormno bogati izvođački talenat, koji nastavnik nažalost još uvijek nije primjetio…Za vrijeme sviranja svaki predstavnik porodice ima svoju ulogu. Ukoliko su prisutne bake ili tetke, one će obavezno pustiti koju suzu dok njihov mezimac tako milo tambura na sred scene. Da se ne lažemo, plaču one iz dva razloga: prvo, zato što su zbilja dirnute, a drugo, zato što su shvatile da poslije imaju da slušaju još najmanje petnaest istih takvih duša pa ih uhvati panika kako li će to sve izdržati…Otac je zadužen za snimanje i slikanje malog porodičnog Mocarta. A i kako bi drugačije! I onda prvo dok podesi sve kako treba, pa mu ne valja svijetlo, pa nema dovoljno memorije… Pa razmišlja koji paket može da se kupi za dinar, a da uz njega daju „dobru mašinu“, da konačno može normano nešto da snimi! I da ima bolji zvuk, jer ovaj telefon koji ima stvarno…. Op’, op’ op’, završi ovaj moj odavno! Šta li sam ja sve snimio…???

I na kraju, LA MAMMA, iliti mozak cijele operacije. Vrlo skoncentrisano sluša svaki izvedeni ton, prati svaki pokret svog malog genijalca, a usput razmišlja kako će MORATI da kaže nastavnici da mu za sledeći put da nešto teže. Pa nije u redu da takav talenat bude u sijenci! Eto na primjer, ima neka Šubertova nedovršena simfonija, tako nešto… I što je ne bi lijepo ovaj moj dovršio i svirao? Pa dabome! Na kraju krajeva, nije mi jasna ta Šubertova majka, pustiti samo tako da se simfonija ne dovrši. Pih! To se kod mene NEĆE desiti, naravno!I, tako to otprilike izgleda! Dabome, svaka sličnost je slučajna i sve situacije su preuveličane ! A sad me izvinite, idem da nađem nastavnicu, valja napraviti transkripciju one Šubertove simfonije, ide sledeći interni čas…