Dnevnik iz proljećnog karantina – po istinitim događajima (dio 4.)

31. MART 2020.

DAN 16.

Dragi dnevniče,

Kako nam svaki dan u toku radne nedelje počinje TV nastavom od 8h za oba djeteta, to znači da sa dnevnim aktivnostima svi krećemo prilično rano. Neki smo skroz nesposobni za bilo kakvo ludovanje bar prije 10h (muž, starije dijete i ja), a neki su orni otkad oči otvore (mlađe dijete), da se vrlo aktivno bave prikupljanjem svih mogućih informacija, i dobijanjem odgovora na pitanja od krucijalnog značaja. Eto, na primjer, jutros, ma nije ni 9 časova otkucalo, a morala sam se detaljno (između 2 TV časa) posvetiti odgovorima na pitanja tipa: kako je moguće da roda jede žabe? Ako se zna da žabe kreketuše nisu baš male, kako roda uspije da ih proguta? Zar nije logično da toliku žabu treba prvo sažvakati pa progutati, a roda čak nema ni zube, nego uski, dugački kljun? I šta ona može žabi, samo da je kljuca sa tim kljunom? Zar neće žaba odskočiti i pobjeći, čim je roda prvi put kljucne? Ko je uopšte smislio tu priču? I tako dalje, I tako dalje, i tako bliže, a onda opet malo dalje, sve do beskraja… Mislim da sam se „zakucala“ već kod prvog pitanja, uglavnom zamišljajući krvoločnu rodu sa dva reda zuba kao kod ajkule, kako ganja ne samo kreketuše nego i prestravljenu čeljad! Pa sve trči za njima mahnito po naselju! A onda snime filmove RODA, RODA 2, POVRATAK RODE, kao onomad sve one AJKULE što snimiše. To je jedino što sam mogla u momentu da smislim, jer otkud ja znam, ranom zorom, kako roda mezetuje žabu?! Lijepo me spasio čas srpskog koji je kao naručen krenuo na televiziji pa sam se vrlo obazrivo iskrala iz dnevnog boravka, i otišla da, kao, obavljam neki vrlo važan posao u kuhinji. Negdje oko 11h smo se muž i ja spremili da odemo do prodavnice. Sad već po navici, stavila sam masku na lice i navukla rukavice. Samatalo mi se u glavi još prije nego li smo liftom do prizemlja stigli, jer kako platnene maske koje imamo otkuvavam poslije svake upotrebe u deterdžentu, a kapnem i malo Domestosa (za svaki slučaj), to su oni pomiješani mirisi momentalno krenuli da mi isparavaju direktno u nos! I taman što smo iz zgrade izašli, a ja sam već iza sebe vidjela krdo roda sa ogromnim zubima kako me u stopu prati! A ispred mene roj žaba kreketuša! Kuku meni, mislim se, pobiće se preko mene, krvoloci, a ja ne smijem masku skidati ni pod kojim uslovima! Dok udahnem sve to što ispari, plašim se, prisustvovaću najvećem okršaju u istoriji ptica selica i barskih stvorenja, dok će se iz daljine, stalno od početka do kraja čuti pjesma „Sjedi žaba sama, na listu lokvanja…“Elem, totalno rastrešena i opijena Domestosom i omekšivačem na bazi najjačih aroma mošusa, ljubičice i jasmina, došepesah nekako do vrha stepenica, sa kojih muž i ja ugledasmo ogroman red roda, pardon, ovaj, ljudi, kako čekaju red ispred Maxija. Skroz na kraju, red se spojio sa drugim redom, oformljenim ispred apoteke. Preko puta, skroz desno, vidi se red za prodavnicu suhomesnatog, a odmah pored još jedna „zmijica“ , samo namijenjena kupovini u Zdravoj hrani. Mislim se, šta je ovo zaboga, ko će se sa ovim izboriti? Krenuh da se molim maski i Domestosu – vratite mi smjesta roj žaba kreketuša da se sa njima obračunam! Lakše bi mi to došlo nego svi ovi redovi, onako mi dva reda krvoločnih zuba! Ništa, napravismo muž i ja polukružno, vratismo se skroz uzbrdo stepenicama, ne bismo li imali više sreće u drugoj, doduše manjoj prodavnici, ali to sada više uopšte i nije bilo bitno. Samo da kupimo najosnovnije stvari za narednu nedelju i to je to! Međutim, izgleda da smo mnogo tražili… U manjoj prodavnici (koju otvoriše na najvišem mirijevskom brdu, lijepo sam se presamitila dok sam do vrha stigla! Bolje da sam ČAROBNI PASULJ posadila da izraste za jednu noć pa da se uz lišće do nje uzverem! ) bio je i manji red, ali malo šta je ostalo da se kupi. Od zamrznutog povrća, na primjer, preteklo je jedno pakovanje kukuruza šećerca, 6 tona boranije i 4 tone mješavine za Rusku salatu! Nažalost, boraniju ne volimo baš naročito (kao ni ostatak Mirijeva, rekla bih), Rusku salatu niko ne pravi (neće narod da se bruka, nismo ni blizu Nove Godine!), a onaj kukuruz mučeni šećerac ne znam ni ja kako je opstao, čudo se neko dogodilo pa ostade ta jedna kesa da je svi zapanjeno gledaju! Sira nije bilo ni u tragovima, samo neki original grčki po cijeni od tri džaka dragog kamenja za 250 grama. Mislim se, da ga kojim slučajem kupim, metnula bih ga na policu kao ukras, a ne da sve izjedemo u roku od tri dana. I da pritom na sav glas plačemo dok ga jedemo, jer, tri džaka dragog kamenja… Sapun je ostao samo tečni, original italijanski, ali sa mirisom nekakve ubitačne ruže, šta ti ja znam! Međutim, nisam se ni tren dvoumila već stavih ono pink pakovanje u korpu, jer sam ionako oguglala i vjerovatno spržila Domestosom kompletan centar za miris u mozgu. Pa baš će mi onda smetati nekakva ruža ili tome slično nešto, a ubitačno. I eto, šta smo kupili – kupili smo! Donijeli smo kući kompletan ovonedeljni „ulov“, dezinfikovali, raspremili… A sledeći kad bude! Čudna su vremena došla, ne zna čovjek ni kad će do prodavnice više moći da ode…I taman kad sam završila sve oko raspremanja, stavila ručak da se ispeče, skuvala kafu da malo sjednem i odmorim, eto ti mlađeg djeteta, maše nekakvom knjigom, viče: „E, je l’ se sjećaš kad smo jutros pričali o onim rodama? Da ti kažem još nešto!“ I eto, žurka je opet mogla lagano da počne…

Toliko za danas, dragi dnevniče!

Nastavak slijedi sutra!

1. APRIL 2020.

DAN 17.

Dragi dnevniče,

Ne znam kakav je horoskop kome bio predviđen za danas, da li se negdje nešto kretalo retrogradno, ili je eventualno bilo u konjunkciji sa nečim trećim, tek, kod mene se od samog jutra sve nekako dešavalo naopako! Kao prvo, mlađe dijete je konstatovalo da je skroz naopako to što nema pripremljeno sve za TV čas likovnog, i da nije fer što za matematiku i srpski uvijek ima sve ispred sebe, a za njen omiljeni predmet ne. Pokušala sam da smirim situaciju, objašnjavajući kako je za srpski i matematiku skroz logično da bude spremna, jer se skoro isključivo radi o olovci, gumici, eventualno bojicama i lenjiru. A sve imaju u pernici koja je uvijek u paru sa sveskom, i to je to! Isto tako, nemoguće je bilo da spremni krenemo sa časom likovnog, jer je učiteljica na samom njegovom početku rekla da pripremimo: kartonsku kutiju, neki prozirni bijeli papir (najbolje za pečenje) ili tanko bijelo platno, slamčice, lijepak, makaze, crni kolaž papir, olovku, bijeli deblji papir i još par sitnica, ne mogu sada tačno ni da se sjetim kojih. I ‘ajde ti to sakupi sve za minut-dva! Pa trebalo bi mi pola sata samo da odnekud iskopam kutiju! Pritom, u 9 ujutro veze s mozgom nemam da li moja kuhinja uopšte posjeduje pek papir u nekoj od fioka. Ako je tamo – odlično – ali ako ne, koji ormar onda da prevrnem ne bih li našla tanko bijelo platno? A kolaž papir? A slamčice? Tako da, objašnjavam ja mlađem djetetu i dalje smireno, to učiteljica sad samo pokazuje kako da se napravi pozorište za lutke, a mi se u toku dana možemo time baviti, nije nikakav problem! Naravno, sve zavisi od pek papira i policijskog časa. Ako to dvoje uklopimo – imaćemo pozorište. Milina! Nisam baš imala nekog velikog uspjeha u rješavanju krize zvane likovno. I dalje je čitava situacija definisana kao naopaka, i tu nije bilo spasa pa taman da sam cijelo Narodno pozorište dovukla u kuću, a ne kutiju i tanko bijelo platno . Najravoučenije – uvijek ali uvijek budi pripremljen za čas, čak i ako ne znaš šta će ti tražiti. Tek onda budi spreman! I nikako drugačije! Nakon TV nastave, sjela sam za kompjuter da izdvojim neke tekstove koje bih sutra poslala maturantima da pročitaju. I opet naopako – kad god ukucam fuga (muzički oblik, na srpskom), izlaze mi reklame, ponude i oglasi za fugovanje pločica. Te NAJKVALITETNIJA FUGA, te NEKA VAŠE KUPATILO ZABLISTA SA MASOM ZA FUGOVANJE, te POSTAVLJAM ITALIJANSKE PLOČICE I PRAKTIKUJEM NAJKVALITETNIJI SISTEM FUGOVANJA… I sve tako! Na kraju sam zaboravila zašto sam uopšte uključila kompjuter, razmišljajući kako bi u stvari odlično bilo ako bismo skoro renovirali kupatilo. Pogotovo pločice treba promijeniti, zato i jeste važno da fuga bude kvalitetna takođe. A da! Fuga! Ništa, pretražujem dalje na engleskom, što je sigurno – sigurno je, da ne pošaljem kojim slučajem maturantima tekst o najboljoj španskoj keramici iz uvoza. Osim ako Bah nije napisao kakvu „Fugu o pločicama“ , kao onomad „Kantatu o kafi“… Hm, kafa! Mogla bih je skuvati, taman bi legla! Juče smo našli na sniženju našu omiljenu vrstu, divno! Moraćemo opet do prodavnice, možda su dobili zamrznuti grašak… I eto – sve naopako u glavi – fuga, pločice, kafa, prodavnica, grašak, ovo, ono… Prosto da čovjek ne povjeruje!Iza ručka sam pristala da starijem sinu pomognem oko istorije tako što ću mu diktirati imena starogrčkih filozofa, matematičara, pisaca i ostalih poznatih ličnosti iz tog perioda, po redosledu za koji se odlučio da ih ubaci u prezentaciju. I eto ti opet ono NAOPAKO, uvuklo mi se u glavu po ko zna koji put danas i ne da mi mira! Izgovaram ime po ime, a sve se suzdržavam da ne kažem pogrešno zbog raznoraznih asocijacija koje mi u momentu obuzimaju misli: Platon – Plankton, Ksenofont – Ksilofon, Aristofan – Celofan, Sokrat – Sok i Rat pa na engleskom Juicewar, Tales iz Mileta – Miles iz Taleta, Pitagora – Pita gora bez sira nego sa sirom, Tukidid – ahahahahaha, Tukidid, hahahahahaha ! Mislim, zar ovo nije totalno naopaka situacija, dozvolićete? Starije dijete se ozbiljno bavi radom, postavlja slike, piše tekstove, dodaje nekakve efekte sa zavjesom koja se podiže, spušta, čuda neka…. A ja sve vičem u sebi Tukidid i vrištim od smijeha . Pritom, čovjek je bio cijenjeni antički pisac, i to mu je bilo ime na kraju krajeva, a ja… Dakle, molim STRUKU za mišljenje, da li je ovo direktna poslijedica karantina ili ime Tukidid tako djeluje i na druge ljude? Nekako sam ubijeđena da je ovo prvo u pitanju, ali ‘ajde, vidjećemo šta STRUKA kaže. Ono što mi je uljepšalo dan, i vratilo ga bar malo u normalu, to je vijest da su mi stigle srebrne klompe u broju 40, o čijem procesu naručivanja pripovijedah prekjuče ! I to baš one koje sam htjela! I još sam dobila poklončić uz njih ! Tako da od jutros klepećem sa njima po stanu, one bljeskaju i presijavaju se kao srebrne tacne sa engleskog dvora iz doba Tjudora, ma kud ćeš ljepše! Sreća zbilja jeste u malim stvarima, čak i u karantinu… Toliko za danas, dragi dnevniče! Nastavak slijedi sutra! Hahahahaha, Tukidid, hahahahahaha… Evo ga opet…

2. APRIL 2020.

DAN 18.

Dragi dnevniče,

Kako je četvrtak dan kada pregledam domaće radove maturanata, a nakon toga im pripremam i šaljem nove, uz milion milijardi propratnih poruka i mejlova, tako sam jedinu pauzu imala prilikom spremanja ručka. Mada, i dalje nisam sigurna da li mi spremanje obroka predstavlja pauzu od posla, ili školske obaveze predah od kuhinje. Tome i dalje vrlo analitički pristupam pa se nadam da ću u skorije vrijeme donijeti određeni zaključak.Koji će vjerovatno pokazati kako mi je nešto sasvim treće pauza i od škole i od kuhinje, mada još ne znam šta bi to uopšte moglo da bude. Ali polako, ima vremena… I tako sam ja pored kompjutera danas provela dobar dio dana. Kako mi je radni sto odmah pored prozora, vidim da je napolju prelijep dan. Nešto hladniji, ali ipak pravi proljećni. Provirila sam nekoliko puta kroz balkonska vrata i osmotrila dešavanja napolju, međutim, nije ih bilo. Igralište ispred zgrade potpuno prazno. Na klupama niko ne sjedi. Prodavnica u susjednoj zgradi zatvorena. Ništa se ne čuje, pritisla neka mukla tišina, poprilično slojevita, kako bi to naši doktori popularno rekli… Odlučih da više i ne gledam u tom smjeru, već se usredsredih na svoje virtuelno društvo, nastavivši sa pregledom domaćih zadataka. Negdje oko 16h, čujem ti ja nekakav čudan zvuk, dolazi odozdo sa igrališta! Mislim, nije bio baš čudan – prepoznah violinu, ali mi je neobično bilo odakle se sad ona stvorila !Oslušnem malo bolje, shvatim da tonovi i melodije ne dolaze ni sa jednog uređaja, već da neko stvarno lijepo svira. I to numeru iz „Labudovog jezera“! Čujem i pratnju, mislim se, jesam li ja to načisto prolupala pa mi se poslije onih roda i labudovi priviđaju, ili je Čajkovski zaista odlučio malo da posjeti i ovo naše Stojčino brdo u Mirijevu. Izađem na balkon, pogledam u pravcu odakle je zvuk dopirao, kad, jedna djevojka svira li svira. Pustila matricu sa pratnjom na ozvučenje i predivno muzicira ! Poslije Čajkovskog Vivaldija, poslije Vivaldija Pjacolu, onda muziku iz filma „Šindlerova lista“ i sve tako neke lijepe, dirljive melodije. Nakon svake numere dobije ogroman aplauz! Iz svih okolnih zgrada, maltene iz svakog stana, izašlo bar jedno čeljade. Negdje i čitave porodice. I svi ćute i slušaju djevojku dok izvodi, a onda taj ogromni aplauz od srca, bez vikanja, bez dobacivanja, bez skandiranja… Kao na najljepšem koncertu na Kolarcu !Cijeli događaj je trajao sigurno 45 minuta, taman do pred početak policijskog časa. I za sve to vrijeme, čitav kraj je bio na svojim balkonima i prozorima, i nikome nije padalo na pamet da se vrati u kuću dok sve nije utihnulo.Poslije toga je opet nastupio muk, mada mislim da to više niko nije ni primjećivao, i garantujem da su svi još dugo bili pod utiskom svega što su čuli. Što zbog muzike, čiji izbor numera najiskrenije pozdravljam, što zbog činjenice da je neko pokušao na trenutak da nas izvuče iz ove prilično komplikovane svakodnevice i prebaci u neku sasvim drugu dimenziju. I kako je to svima prijalo, bez obzira na ukus ili izbor muzike koju i sami slušaju. Mislim da se čak nikome nije ni vraćalo u stan sa terasa i prozora, znajući da ih unutra opet zasigurno čekaju neke sumorne vijesti, da sumornije ne mogu biti. A nema ljepše dimenzije od one u kojoj te čeka muzika – dokazano… Bogami i ja, ne da sam bila pod utiskom, nego kao da sam momentalno osušila pola litre domaće rakije pa mi se sve vrti u glavi – tražim kao na stolu gdje je kompjuterski miš, a tek poslije pola minuta mi se učita u mozak da u stvari gledam u luster, veze nemam zašto! Sve to valjda od silne želje da prošetam malo Kalemegdanom (mada bih sad već morala da pitam prolaznike da mi kažu gdje se nalazi… ), da prođem Knezom uzduž i popreko, a tamo muzicira njih nekoliko, na raznim instrumentima (vrlo često i neki od mojih bivših ili sadašnjih učenika), uzmem kafu „za ponijeti“, posvađam se sa svojom djecom sedamnaest puta, kazujući im da više nikad neće izaći u šetnju… Čak i da se provozam pedeseticom pa nek ide život! Neka je i gužva najveća, ništa ne smeta! Eto, sve sa tim mislima, nastavih sa svojim prosvetarskim obavezama. Kako to obično i biva u mom malom svijetu, prvo sam u mejl ukucala sve adrese učenika, dodavši dokument sa zadacima, ali ga, dabome nisam poslala. Pa i zašto bih, je l’? Onda sam se sa djecom ubjeđivala da mora da im je stigla pošta, pa ne putuje valjda kočijama! A oni sve jadni viču „Nije, profesorka“, „Ali stvarno nije ništa stiglo“, „Nije, najozbiljnije!“ Zaključivši da su zbilja u pravu, uradim opet sve ispočetka, provjeravajući sedam puta da li je sada proces bio kompletan. Zatim je na red, naravno, stiglo i slanje linka na Viber grupu ! Sa sve uputstvima sam ga prikačila na roditeljsku grupu svog mlađeg djeteta. Dakle, stigao im kompletan muzički kviz – da pogode stil, kompozitora, a za najveći broj bodova, i kompoziciju! Palo mi je na pamet da napišem kako je to učiteljica osmislila i zamolila me da za djecu postavim, da do sutra u 8h urade, ali smekšala me pređeodslušana „Šindlerova lista“ na violini, te je svaka moja surovost isparila poput jutarnje rose. Izbrisah cijelu skalameriju što sam brže mogla, usput razmišljajući kome li će, zaboga, sledeći link stići na poklon, pošto ga očigledno nikad neću iz prve poslati gdje treba…

Toliko za danas, dragi dnevniče! Nastavak slijedi sutra!

3. APRIL 2020.

DAN 19.

Dragi dnevniče,

Baš nešto razmišljam, jedna od najvažnijih stvari za dobro funkcionisanje je i dobra organizacija. Svakodnevno, ali i na duže staze. Smatram da je u bilo kakvoj situaciji, pa bila ona smiješno jednostavna ili očajno komplikovana, dobro napraviti određeni plan šta i kako uraditi. Pritom, rukovodeći se i informacijama koje tada pruža bliže i dalje okruženje.Trenutna situacija u kojoj se svi nalazimo, svakako da zahtijeva najbolju moguću organizaciju, kako od strane pojedinca, tako i od cijelog društva. A svi mi to sprovodimo upravo se rukovodeći uputstvima, savjetima i pravilima koji dolaze iz nama vrlo bitnog okruženja.Ja, kao pojedinac, i moja porodica, kao manja grupa, već nedeljama pokušavamo da se uklopimo i organizujemo u skladu sa svim onim što nam se svakodnevno, od jutra do mraka, nalaže i predlaže. Što se ličnog utiska tiče, uglavnom je to neki osjećaj pijane kokoške, koja uporno hoće na jednu stranu, ali koliko je pijana, ne može ni dva koraka normalno da sastavi, već grabi nasumice tamo amo pa gdje završi! Mislim da je slično stanje i što se ostala tri naša člana porodice tiče. Da bi bilo jasnije, pokušaću sve to da prikažem kroz tri različite slike…SLIKA 1.Dijalog, muž i ja:- Jesi li kupio maske?- Nisam, pa rekli su da ne treba maske nositi, to samo oni koji su su zaraženi!- To je prošle nedelje bilo! Prije tri dana su objavili da svi treba da ih nosimo! – Stvarno? A zašto su onda prekjuče na radiju javili da maske uopšte ne štite i da su najvažnije rukavice?- Sve zavisi na kom radiju je to bilo, jer ja sam na jutarnjem programu čula da treba i maske i rukavice obavezno nositi!- Pa da kupim sutra onda i jedno i drugo?- Kupi, samo nemoj platnene maske, nego hirurške, jer kažu da platnene ništa ne štite. Kao da ih i ne nosiš!- Kako kad malo prije čitam onlajn da su te platnene sasvim u redu, samo da ih ne nosimo cijeli dan, već po koji sat!- Ja ti kažem šta sam čula. A kažu i da se virus zadržava na garderobi nekoliko sati.- Ja sam to čuo za kese u kojima nosimo namirnice, i slične stvari.- Zar se na toj plastici ne zadržava duže?- Mislim da to duže važi za metalne površine!- Kažu i za cipele.- A čekaj, spomenuo si namirnice, reče mi neko da ih sve treba dezinfikovati!- Ko ti je rekao? Ja juče čitao kako nema potrebe to raditi sa namirnicama, da su uglavnom bezbjedne, stručnjaci potvrdili! – Dobro onda. A da ti možda kupiš i jednu i drugu vrstu maski, da imamo za svaki slučaj? -Važi.Poslije pola sata, kažu na dnevniku kako nema uopšte maski ni rukavica da se kupi, i ko zna kad će da bude. Takođe, kažu kako su stručnjaci rekli da je ipak neophodno dekontaminirati sve kupljene namirnice. Dakle, treće IPAK, samo što se namirnica tiče… ! SLIKA 2.Dijalog, muž i ja:- Moram danas da odem do roditelja, da vidim da li im nešto treba.- Važi, ionako ne mogu da izlaze nego nedeljom od 4 do 7 ujutro, a onda će da budu veliki redovi pa da ne čekaju.- Kako od 4 do 7, zar nije od 3 do 8, i to subotom?- Subotom? Odakle ti to? Pa bilo je nedeljom!- Pa juče su rekli, da je subotom od 3 do 8 ujutro, bilo na konferenciji za štampu! A psi se mogu šetati nedeljom ujutro.- Uopšte to nisam čula! Ali kako sad psi nedeljom ujutro? Pa juče su rekli da je njihovo vrijeme uveče od 23 do 1!- Da, ali jutros su dodali i ovaj termin nedeljom.- Jutros? Kad jutros?- Pa bilo je u vijestima!- A je li to zato što su penzionere pomjerili za subotu od 3 do 8?- Ne znam. Mislim, nije logično da psi izdrže 24 sata da ne izađu napolje.- Pa nije. A sada neće ni morati da se sreću sa penzionerima, biće manje gužve. – Pa da. A i bolje je nego ono kad su mogli da izađu od 8 do 10 uveče.- Ko, penzioneri?- Ma ne, nego ljudi koji izvode pse!- Kad je to bilo?- Bilo prošle nedelje, zar si zaboravila?- Bogami jesam, ne mogu više ni jedan termin pohvatati.SLIKA 3.Evo je ispod i govori sama za sebe. Sindrom pijanih kokošaka je, vidim, opšteprisutan! Ne znaju ljudi više ni šta treba, ni šta ne treba, ni šta bi eventualno trebalo…. Ipak, zapamtite – u prodavnicu možete istovremeno jedino sa sobom! Drž’te se toga, da vas ne vrate…

4. APRIL 2020.

DAN 20.

Dragi dnevniče,

Ono što sam svakako naučila, ne samo u ovom karantinu, nego maltene otkad znam za sebe, je da vrlo često moraš nešto odraditi iako te mrzi. I to ne samo da te mrzi, nego ti na pamet ne bi palo da se time baviš, ni za šesnaest svjetlosnih godina u budućnosti. I za još plus dvije, za svaki slučaj da dodam! Međutim, razne te okolnosti ipak nateraju da se baš tako nečim pozabaviš. Da li je to prosto zato što si u obavezi da uradiš, ili ti je stalo da nekome izađeš u susret (svjestan si koliko će mu značiti), ili ponekad tačno znaš da ćeš se sigurno ljepše osjećati poslije završenog posla. A bogami, nekad te i kakva elementarna nepogoda natjera! Kod mene se danas upravo zadesila ta elementarna nepogoda, starosti sedam godina, sa dnevnim fondom od milijardu i po riječi i čeličnom voljom da te u nešto ubijedi, koliko god se ti čvrsto i herojski tome opirao! A toliko ubjeđivanje na moje raspoloženje elementarno djeluje vrlo nepogodno pa dok se nas dvije uspijemo objasniti često prođe mnogo više vremena nego što sam planirala. Eto, danas je, na primjer, čitav dan prošao u znaku sladoleda. Lično, mislim da ću večeras sanjati sladoled. A isto tako i sutra veče. Čak ne bježim ni od ideje da bi se to moglo ponoviti i prekosutra! A ako potraje još duže, svakako ću se telefonski obratiti kakvom stručnjaku, pretpostavljam da mu neće uopšte zvučati neobično, s obzirom na efekte izolacije koji su sada gotovo pa neminovni. Sve je počelo vrlo bezazleno, i prilično u kiša-oko-kragujevca stilu. Gospođica je iz nekog razloga prekopavala fioku sa plastičnim posudama u kuhinji pa je našla i kalupe za sladoled na štapiću. Prvo ih je detaljno proučila, ne izlazeći iz kuhinje sigurno nekih deset minuta. Zatim je sve uredno vratila u fioku, otišla u sobu i tamo se zanimala nečim sasvim desetim (sto posto istovremeno razvijajući čitavu sladoled strategiju u glavi).Poslije pola sata, eto je, sjeda pored mene, pita šta radim. Velim kako ispravljam domaće učenicima.Bravo, kaže mi, i još doda kako sam baš vrijedna. Zahvalim učtivo, gledajući je ispod oka, i zaključujući kako ovi komplimenti nikako nisu slučajni, ma kakvi! Nešto se tu dooooooobro kuva! Ali i dalje uredno kuckam po kompjuteru.Sledeća rečenica je bila posvećena iznenadnom pronalasku kalupa za sladoled:- Jesi li znala da to imamo? – pita me kao da sam došla u goste prije dva dana, a ne da lično kuhinju opremam već petnaest godina.- Jesam, nego sam i zaboravila na njih, pravo da ti kažem… – odgovorim, a već me jeza podilazi, jer nazirem plan. – Baš su lijepi ti kalupi, sviđa mi se što su zeleni! – kreće kiša polako da se približava Kragujevcu.- E baš mi je milo da ti se sviđaju, nego se negdje zagubio jedan od njih, sigurno dok smo se selili… – pokušavam ja da je vratim da i dalje kruži oko Kragujevca, da zadrži sigurno odstojanje. – Šteta! Ali ovi drugi slobodno mogu da se iskoriste! – nadire pljusak, ne kiša!- Pa jeste, mogu… – obruč lagano popušta. – A baš odavno nismo jeli sladoled, je l’ da? – sve to vrlo neobavezno pita, ma kao skroz slučajno, uz blaženi osmjeh.– Nismo… Ali nije još ni vrijeme, nek otopli malo više! – izgovaram jednu od najvećih budalaština koja je u tom trenutku mogla da mi padne na pamet.- Pa dobro… Ali zar nije vanredno stanje? Tu onda ne važe sva obična pravila! Sigurno možemo pojesti jedan sladoled! – – Ali od čega sada da pravim sladoled? – gotovo, Kragujevac skoro pod vodom! Ja očajna, uopšte mi se ne pravi bilo koja vrsta sladoleda, prvoklasna sam nemajka, ali šta ću… – Sigurno možemo nešto smisliti, ubijeđena sam! Hoćeš da pogledamo u kuhinji? Taman da se malo odmoriš od domaćih! – I eto me, ustajem sa stolice i krećem lagano ka kuhinji. Kragujevac poplavljen (figurativno, naravno ), mašem bijelom zastavicom, podigla sam obje ruke uvis… Naravno da smo napravile sladoled! Našle smo jedno veće pakovanje šlaga pa smo ga umutile i ubacile mrvljeni Oreo keks, koji je nekim čudom pretekao, ne znam ni ja kako! Onda smo tu imitaciju sladoleda ubacivale u kalupe, preciznije rečeno, ja sam je ubacivala, jer kako je šlag imače vrlo vazdušaste teksture , stalno su se pravili „džepovi“ vazduha u kalupima, i jako ih je teško bilo popuniti. Gospođica mi je, poslije par pokušaja, vrlo rado ustupila posao, govoreći kako sam ja ipak majstor, a ona je mala i jedva šta zna! Moreee, mislim se, a nije mala da smisli cijeli plan i sprovede ga u djelo! Smjestih nekako smjesu u kalupe, sve skupa u zamrzivač, i vrlo jasno naglasim da me niko ništa u vezi toga ne pita do u predvečerje, dok i poslednji zrak sunca ne ispari sa Stojčinog brda, jer se sladoled mora zamrznuti. Dakle, zapamtiti riječi PREDVEČERJE, POSLEDNJI ZRAK SUNCA, NE PITATI, ZAMRZNUTI! Nije komplikovano!!!I zbilja, moram gospođicu pohvaliti, jer ni jednom za prvih pola sata nije ništa pitala, već se samo motala oko zamrzivača, kao, nije njen posao, šeta malo da noge protegne… Međutim, poslije tih pola sata, došla je do mog radnog stola, tobože, traži neku olovku šta li, pa onda slučajno proviri kroz prozor, veli, čini joj se da je već pomalo predveče. A ono tek podne prošlo! Nakon toga se stalno provjeravalo da li je „palo predveče“, a na moju konstataciju kako stvarno nije fer da se toliko o sladoledu priča, iako smo se sve lijepo dogovorile, dobila sam odgovor da NIKO NIJE SLADOLED NI SPOMENUO! Što je bila i živa istina je l’… Težište se vrlo mudro prebacilo na očekivanje zalaska sunca, a o tome nije bilo riječi da se ne smije spominjati! Pa ti ne sanjaj sladoled i ne zovi stručnjaka! Dođe i predvečerje konačno, vade se sladoledi iz kalupa, uživa se u njima kao da su iz najbolje poslastičarnice, a meni u stvari drago što sam se natjerala da uradim nešto što mi se danas uopšte nije radilo. Mada i nije bio neki posao, da se ne lažemo! Toliko za danas, dragi dnevniče!Nastavak slijedi sutra!