Naopako!


I tako ja prekjuče ujutro razbijem flašicu parfema. Izmigolji mi se nekako iz ruke, padne na pločice i PUF! Rastavi se na sto komada, još ih skupljam po kupatilu. Loš je to znak, pomislim. Kao prvo, loš je, jer ću sledeći parfem kupiti tek za četiri godine. Da pojasnim malo: prosječan prosvetni radnik pravi, kvalitetan parfem kupuje onda kada dobije novčanu JUBILARNU nagradu za deset, dvadeset i trideset godina radnog staža. Naravno, ukoliko ne duguje pare za struju, grijanje ili neke druge zaostale račune, kamate i sudske troškove. Dobro, za struju mi i nije žao da dam, eto, bar mogu da odam neku počast Tesli, zbilja je čovjek zaslužio. Ovo ostalo neću ni da komentarišem, s obzirom na to da ispada kao da mjesečno plaćamo grijanje za halu br. 3 beogradskog sajma. Dakle, ako 2020. godine budem imala čistu situaciju sa svim nametima, kreditima i ostalim vrjednosnim hartijama, moći ću ponosno da ušetam u parfimeriju, pokažem prstom na željeni proizvod i kažem: „Želim taj! Spakujte mi!“ Pa vi sad recite da ona lomnjava nije  bila loš znak! Doduše, to je ako gledamo na duže staze, jer prekjuče ujutro ja sam tačno znala da će mi čitav predstojeći dan krenuti naopako! Mislim, razbila sam flašicu u šest sati ujutro, šta je dobro to moglo da donese….?

I, naravno, desilo se! Krenem ja na posao, stignem skroz do autobuske stanice, kad se sjetim da nisam ponijela telefon. NISAM PONIJELA TELEFON!!! Kako je to moglo da mi se desi? Šta da radim? Kako da se ponašam? Da l’ da idem naprijed ili nazad? Ako se vratim po njega, propustiću i autobus i tramvaj, garantovano kasnim na nastavu! Ako se ne vratim…. Oblije me ledeni znoj, ali ipak hrabro krenem naprijed razmišljajući kakve veze ima što sam jedan dan bez telefona? Jeste, kao da sam zavisna od njega pa sad imam veliki problem. Aha, kako da ne! Ma daaaaaj….I tako puna entuzijazma nastavim dalje. E sad, čekam onu dvadeset sedmicu, ne znam TAČNO kad će da dođe. Koliko stanica je TAČNO udaljena? Kako da funkcionišem sa redom vožnje ako nemam APLIKACIJU da me uputi? Jao, jao, šta da radim danas, hoću li stići na posao…? Naravno, dođe autobus i bez APLIKACIJE, vjerovali ili ne, stignem i na tramvaj i tu mi već bude lakše. Sjednem, izvučem iz torbe slušalice da ih raspetljam i da, kao i obično, slušam neki radio i ispunim nečim naredne dvadeset tri stanice. Jeste, da, sve je to lijepo, ali gdje da utaknem slušalice, sjetim se u momentu? Pa nigdje, dabome! Nema telefona – nema pjesama! Eventualno da ih onako, od želje, stavim u uši i pravim se da slušam muziku. Ili da otmem nekome telefon, eno ona djevojka, dva sjedišta ispred, ima baš lijepi uređaj i to zaštićen maskom sa šljokicama! Mogao bi da prođe. Jedino što ne bih stigla do škole, nego do neke sasvim druge ustanove, samo malčice dalje od Palate pravde. Ništa onda! Neka joj taj njen telefon, i nije neki… Vratim slušalice u torbu. Nikakve vajde od njih danas.

Prolazimo tramvajem kroz Topčiderski park. Nigdje ništa osim drveća. Čovječe, pa tu ne prolazi ni jedan drugi prevoz, sjetim se u momentu. Šta ako se tramvaj pokvari, a ja nemam čime do škole da stignem, a ne mogu ni da JAVIM TELEFONOM! Tu taxi prolazi na svaka tri mjeseca, a i da dođe, lijepo sam objasnila – jubilarna nagrada mi je tek za četiri godine, onda ću da se luksuziram! Jao, jao, šta onda da radim u toj nedođiji, majko mila, kako će me naći… Naravno, sasvim normalno smo prošli kroz zloglasni park i nastavili dalje. Taman sam se malo opustila, kad mi jedna, zapravo dvije strašne misli prođoše kroz glavu. Šta ako Vuki (prvi razred osnovne škole) pobjegne sa časa, prođe pored obezbjeđenja, preskoči ogradu i ode u susjednu školu, gore poviše pijace na Mirijevu, i ukrade dnevnik iz zbornice??? Kako će meni to da jave, kad nemam telefon??? Ili, šta ako se Ljubica otme glavnoj kuvarici u vrtiću ključ, zatvori se u kuhinju i krene da tamani sve one jabuke, ionako se uvijek žali kako je pojela samo dvije??? Ni to neće moći da me obavijeste! Dobro, dobro, ima moj muž telefon, javiće njemu, ‘ajde, šta sad… Ali ako se njegovom telefonu isprazni baterija??? Aha! Šta ćemo onda??? Dobro, dobro, ima neko punjač, nije smak svijeta… Ali ako taj punjač… E sad je dosta, rekoh sebi! Ne pretjeruj, ti što ne zavisiš od pametnog mobilnog telefona. Vidim ja da je taj isti telefon, pored svoje, „popio“ i moju pamet, lijepa mi se budućnost piše…

Da vam kažem, na kraju kad sve saberem, sasvim mi je normalno prošao taj dan bez pametnog uređaja. Jeste da sam nekoliko puta bila u iskušenju da zgrabim onaj fiksni telefon iz zbornice, da bar imam nešto u torbi, šta ima veze, pa tu je i slušalica i brojevi za biranje. Telefon je telefon! Ipak nisam, na sigurnom je i dalje. Kako je vrijeme prolazilo, bila sam opuštenija. Nisam se zaglavila u topčiderskom parku, Vuki je ostao u svojoj učionici, Ljubica je uredno pojela svoju užinu i sve je bilo u redu.

Baš nešto razmišljam, ako ove redove pišem ja, koja nisam baš nikakvi zavisnik od mobilnog telefona 😀 , šta li bi tek imao da kaže neko ko to jeste. Bogami, ne bih mu bila u koži! 😀 😀 😀

I samo još da napomenem, sva moja razmišljanja tokom ovih putešestvija do škole su ipak maaaaaalčice preuveličana! Čisto da steknete utisak koliko na mene taj telefon nema uopšte, ama bilo kakvog uticaja. Da, da, znam, ni na vas, ma jasno mi je potpuno, sve smo se razumjeli!!! 😉 😉 😉

Jedno mišljenje na „Naopako!

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s