Pink Panter & John Wayne


Sledećeg ponedeljka moj tata ide u penziju. Tačno na svoj rođendan. I poslije  tačno četrdeset godina. Pošto sam istog broja godina kao i njegov radni staž, dođem mu  sve ovo vrijeme kao neki „penziometar“! Kako mi koji rođendan dođe, a tata se, dočekujući goste i uzimajući kovertu sa parama na čuvanje, u glavi preračunava koliko još radnih godina ima pred sobom. I eto, ove godine se poklopilo. Da sam negdje bliže, sigurno bih napravila neku zanimljivu tortu, ukrasila je odgovarajućim profesorskim simbolima pa bi se svi slikali sa njom, oko nje, a onda bi sve te simbole zajedno pojeli. Ovako, mogu samo da napišem nekoliko riječi. Doduše, nisu jestive, ne možeš sa njima napraviti baš neku zanimljivu fotografiju, ali mislim da mogu da posluže svrsi.

Moj tata je svih četrdeset godina radio kao profesor engleskog jezika. Kratko vrijeme u kotorskoj gimnaziji, a sve do sada na Pomorskom fakultetu, takođe u Kotoru. On je od onih profesora iz „stare garde“, kako ih ja zovem. Ili, još slikovitije, pripada vrsti „profesora – dinosaurusa“, koja je polako osuđena na nestajanje. Šta karakteriše te „profesore – dinosauruse“? Pokušaću ukratko da ih dočaram kroz primjer mog oca. Eto, on je studirao i završio engleski jezik i dan danas važi za jednog od najvećih poznavalaca i predavača, pogotovo u oblasti pomorskog stručnog jezika i terminologije. Kao profesor je bio strog, ali pravedan i što je važno, pun humora i dobrih priča, pa su mu predavanja uvijek bila zanimljiva i dinamična. Studenti su ga izuzetno poštovali, a bogme i veoma kvalitetno imitirali, nekada bolje od originala, čemu sam bila svjedok više puta 🙂 . Osim svoje struke, sa mojim tatom možete pričati o svim granama umjetnosti, o istoriji (našoj i svih ostalih naroda!), o književnosti (našoj i svih ostalih naroda!). Divno pjeva, ima odličan sluh i uživa naročito u filmskoj, klasičnoj i starogradskoj muzici. Lijepo je i crtao, ali ga to nikada nije interesovalo u nekoj većoj mjeri, više je posmatrao i proučavao druge umjetnike i pratio njihov rad. Posebna strast su mu stari filmovi, stari glumci, čuvene filmske numere i njihovi kompozitori. Uz njega sam ispratila čitav Mancinijev stvaralački rad, prvi put čula na gramofonskoj ploči Šopenovu Polonezu u As – duru, Listovu Rapsodiju h-moll i koncert za violinu i orkestar u D-duru od Čajkovskog. Kaže, to mu je omiljena ploča, kupio je u Raveni kad je onomad bio da posjeti svog brata, a mog strica, na brodu. Kao mali, obožavao je vestern filmove, a naročito Džon Vejna, pa je i sam sebe tako prozvao 🙂 ! Danas ga dosta ljudi poznaje pod tim nadimkom, a nadobijao se i suvenira sa ovim izuzetnim likom i to sa raznih strana. Takođe, neprikosnoveni je poštovalac Pink Pantera, u crtanoj i filmskoj verziji. I dan danas kad na nekom od kanala krene film sa Piter Selersom, ja zovem u Boku i obavještavam šta se daje, da slučajno ne propusti. Svojevremeno je moj tata imao želju da se bavi i zoologijom, naročito morskim životinjama pa je jedna polica u kućnoj biblioteci posvećena upravo ovoj nauci, što mi je znatno olakšalo domaće iz biologije u osnovnoj školi. Naročito Bremov „Život životinja“, tu sam redovno nalazila utočište kad bi nam zadali da pišemo o kojekakvim stvorenjima. U njegovu sferu interesovanja svojevremeno je ušlo i kuvanje, pa osim što može dobro da te opremi svim mogućim informacijama, može pošteno i da te nahrani ukusnim, izmišljenim specijalitetima. Što bi se reklo, dobiješ pun pansion! 🙂

Dakle, „profesori – dinosaurusi“, to vam je vrsta  čiji „primjerci“, osim onoga za šta su se školovali,  imaju toliko drugih znanja, interesovanja i iskustava, da ti je milina započeti sa njima bilo kakav razgovor. To su ljudi koje krasi ono pravo, kulturno, dostojanstveno, profesorsko ponašanje. Tu imate čitav jedan paket dobrih osobina koje prosto podrazumijevaju jedna drugu. Naravno, ne omalovažavam nikog, i sama sam od iste profesije, ali kako su neka nova vremena došla, promijenili su se i ljudi, a sa njima i shvatanja, interesovanja, stavovi, vrijednosti… Idem i ja u korak sa vremenom, prilagođavam se novim dešavanjima, novim trendovima u ovom našem poslu. Takođe, poznajem veliki broj odličnih profesora, stručnjaka u svom poslu, vrsnih pedagoga i odajem im svako poštovanje. Ali, ovo je nešto drugo. Ovo je duh nekih starijih vremena, jedne divne tradicije i onih starinskih vrijednosti koje se danas malo teže mogu naći. A ja sam veliki obožavalac istih, kao što je to slučaj sa mojim ocem, Džon Vejnom i Pink Panterom 😀 .

Prema tome, poštovani profesore Đuranoviću, želim Vam srećan i miran odlazak u penziju. Za ostalo ćete se sami pobrinuti, znam ja… 🙂

P. S. Čisto da napomenem, ovaj isti vrsni profesor je kao mali bježao na krov kuće, peo se na traktor i pokretao ga, vezivao pertle ljudima ispod stola jednu za drugu, redovno jedio nastavnike i profesore u osnovnoj školi i gimnaziji, „dušu uzimao“ jednoj vremešnoj komšinici svojim idejama i ispadima, odvrtao šrafove na nogama od stolova… Kako ono kažu, trnovit je put do zvijezda. E, u ovom slučaju je i bukvalno bilo tako, da znate! 😉 😉 😉

4 mišljenja na „Pink Panter & John Wayne

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s