Veseli autobus


U svojim svakodnevnim putešestvijama, što se prevoza tiče, najčešće koristim tramvaj broj tri, da bih stigla na posao i vratila se sa istog. Pređem ukupno dvadeset tri stanice u jednom pravcu, dakle četrdeset šest stanica dnevno samo kada je tramvaj u pitanju, a da ne spominjem autobuse koji me do dotičnog dovode. I sad, zamislite šta sve čovjek može da vidi i čuje u prevozu kada putuje četrdeset i šest stanica! Tako je, ne može se ni zamisliti, dabome! E pa, ja prosto moram da vam prepričam svoje prekjučerašnje iskustvo, jer je šteta da ostane zarobljeno u mojoj glavi i nepodijeljeno sa tako zahvalnom publikom. A i jedan od naših kultnih filmova opisuje upravo događaje iz legendarnog autobusa, pa eto, mogu i ja da dam svoj skromni doprinos toj neopisivo inspirativnoj temi 😉 .

Desilo se da je prekjuče umjesto tramvaja broj tri vozio autobus. Sad, to nije baš tako senzacionalna, a ni neuobičajena pojava u gradu, ali moja vožnja istim tim autobusom spada u sve, samo ne u standardan prevoz od tačke A do tačke B. Evo kako je to izgledalo…

Čekamo jedna gospođa i ja tramvaj na stanici, tamo kod zatvorenih, sad već ruševnih rakovičkih fabrika. Za svaki slučaj, provjerim telefonom kada ga možemo očekivati, veli aplikacija da je udaljen svega jednu stanicu. Ljubazna i uslužna stvar je ta aplikacija, možeš je gnjaviti kad god hoćeš, uvijek ti na isti način odgovori, to je čudo jedno! Elem, čekamo mi crveni tramvajčić, kad eto ti umjesto njega stiže autobus. Stane malo dalje, zbog šina, otvori vrata i čujem kako nas nekoliko putnika doziva:

– ‘Ajte, gospođe, ulazite! Ne vozi tramvaj, džabe čekate!

Uđemo nas dvije, ja čak nađem i mjesto da sjednem pa krenusmo polako. Nismo stigli ni do prve sledeće stanice, kad ja zaključih da se vrlo interesantne stvari dešavaju u mom okruženju. Sve je krenulo od toga što je ona gospođa koja je sa mnom čekala na stanici, pitala jednog gospodina šta se dešava, zašto nema tramvaja.

-E, moja gospođo – odgovori joj on – Zašto nema… Ko zna zašto nema! Sve se raspada pa kako neće i ovo… Dobro je i da ima autobusa da uskoče kad treba…

Utoliko, eto ti nekog čikice sa prvog sjedišta:

-Nema struje, ne mogu tramvaji da voze! Sigiurno nisu platili struju i CAP! Seci struju! Pogledaj Karađorđeviće, i njima isekli struju, nema tu milosti, brale moj…

-E i neka su, nije mi žao – ubaci se čovjek sa suprotnog sjedišta – žive na našoj grbači! Od nas dobijaju pare a ne plaćaju račune! Pa na šta troše? Sram ih bilo, ja da vam kažem!

I sad, tu kreće živa rasprava. I kad bih htjela da vam nabrojim ko je sve učestvovao bio bi to uzaludan posao, jer su glasovi počeli da stižu sa raznih strana. Čak se i vozač uključio (u međuvremenu je autobus stao na sledećoj stanici, gdje su čitav minut ubjeđivali i dozivali putnike sa stanice da uđu u autobus, jer ljudi iz nekog nepoznatog razloga prvo nisu htjeli da pristupe ovom neobičnom vozilu, misleći ko zna ko smo mi i šta hoćemo 🙂 …):

-Nemoj tako čiča! Ne znamo mi koja je tu prava istina, svašta novine pišu! Bolje bi nam bilo da imamo kralja i monarhiju, znao bi se red!

-Molim?! Kakav red?! Pa šta oni drugo rade nego organizuju ručkove od naših para? Šta je tu za narod dobro???

-Pa bolje bi nam i sa njima bilo, nego sa ovima danas!

-Šta fali ovima na vlasti, rade ljudi! I premijer, veliki čovek! Trudi se, radi… Šta biste vi hteli, ne može se napred preko noći…

-E ako vama odgovara što su vam uzeli od penzije, onda stvarno nemam šta da kažem! Je l’ možete da sastavite kraj s krajem? Ako možete, onda svaka čast!

-A da nisu bili možda bolji ovi pre njih? Ti sigurno njih simpatišeš, inače ne bi tako govorio!

-Nije važno za koga sam i šta sam, govorim onako kako jeste! Ovi nam samo zamazuju oči, a pune džepove! Evo, malo prođe pa tramvaji ne rade! Tako je i sve ostalo!

Do sledeće stanice vrlo jasno su se izdvojile tri frakcije – pristalice monarhije, simpatizeri sadašnje vlasti, kao i opozicionari. Mala pauza u raspravi je nastala kada je autobus stao da primi nove putnike. Međutim, ni oni da uđu, samo gledaju šta se dešava.

-‘Alo!! Ulazite, ej!! Nema tramvaja, autobus vozi!!

-Kuda ide ovaj??? – poviče jedan gospodin sa stanice.

-Ma kuda i trojka, ‘ajde ulazite!!!

Ulazi troje ili četvoro putnika, a onaj gospodin sada pita vozača da li autobus vozi do poslednje stanice trojke. Ovaj mu odgovara da ne ide tamo, već samo do željezničke stanice. Čuvši to oglasi se opet onaj čikica sa prvog sjedišta – deklarisani pristalica kralja i dinastije Karađorđevića:

-Kako to samo do železničke stanice? Zašto ne idete dalje? Kako ja sad da stignem do Višnjičke Banje, uvek idem trojkom do kraja, pa tamo hvatam trideset dvojku!

-Sigurno ne voze, jer štrajkuju ovi ispred Vlade, nema šta drugo…

-Ko štrajkuje???

-Mislim da su ovi ratni veterani, traže svoje!

I, evo ga, novi okidač za dalju raspravu…

-Sad i oni??? Pa dokle više? Pa mora ova država da se oporavi prvo pa tek onda da se rešavaju veterani i ostali! Svi smo u istom košu, zamisli kad bi sada svi živi štrajkovali!

-Pa to bi i bilo najbolje! Svi na noge i da ispratimo ove, dosta je više!

-Ne pozivaj ljude na rat, dosta nam je ratova…Štrajkuju ljudi, moraju da žive od nečega, borili su se, imaju pravo da traže svoje!

-Neka se strpe, biće sve, lepo premijer kaže…

-Eto i Karađorđevićima isključili struju pa oni ne štrajkuju!

-Jaoj, deda, opet ti sa Karađorđevićima! Pusti ti njihovu struju, vidiš da ni ove za tramvaje nema! Neće valjda Karađorđevići da me voze na posao!

Zaustavljamo se na sledećoj stanici. Opet dozivanje, mahanje rukama, dovikivanje ljudi sa stanice, ali već smo se nekako svi uhodali. Uloge su bile sasvim razrađene pa tako vozaču uopšte nije bio problem da strpljivo sačeka ukrcavanje novih putnika, ovim „dovikivačima“ je čak prijalo da obavljaju tu svoju dužnost, dok smo mi ostali smireno posmatrali razvoj situacije. I tako mi jezdimo našom „lađom“ dugačkim bulevarom, kad na stanici u Topčiderskom parku eto ti neke bakice, ulazi u autobus, nosi neki ogromni ceger, sva zadihana. Ustanem joj, a ona me zamoli da joj ceger prebacim bliže, da joj ne ponese neko. Međutim, kad sam ga podigla, bilo mi je jasno da nema šanse da bilo ko ukrade ovo čudo, jer je bilo teže od same bakice. Kako li je ovo nosila, zapitah se! Podsjetila me na mrave, koji su fenomeni sami po sebi, jer mogu da nose teret ne znam koliko puta teži od sopstvene težine. Međutim, očigledno je bilo da u ovom slučaju nije bio mrav u pitanju, već prilično vremešna bakica i to veoma orna i za priču i za akciju. Vidjevši me kako vučem onaj ceger sva presamićena, oglasi se saosjećajno:

-Jaoj, ćero, je l’ ti teško to? Bila baka na pijaci, a ono sve svežeeeee, ne mož’ čovek da odoli!

Htjedoh da je upitam da li je to na pijaci kupila cijelu tezgu sa sve krovom i konstrukcijom, kad joj je tako teška torba, međutim suzdržah se, kako da se šalim sa tolikim godinama. Ali kako sam ja jedna vrlo specifična osoba (da se tako izrazim 🙂 ), uhvati me smijeh zamislivši tu sliku sa tezgom u torbi i ja krenuh da se smijem sama sa sobom. Primjeti to bakica, pa se nasmije i ona:

-A leeeeepo je videti mladost da se smeje, ako, dušo, ako! Ja se i dan danas smejem, svaki dan! A i kad sam mlada bila! Popijem šolju mleeeeeka i posle toga udarim u smeh, hahahaha, kad se baka seti samo…

-Pa dobro, baba, šta si stavljala u to mleko pa da se tako smeješ? – Ubaci se onaj simpatizer sadašnje vlasti sa vjerom u bolje sutra.

-Ehehe, ništa baka nije stavljala, neg’ ono toplo mleko, domaće, tek pomuzeno, rasteeeegne ti živce, ne mo’š dizat’ dževu ni da ‘oćeš! Znaš, moj unuk kaže mojoj snajki: Kevo, ne diži dževu bez potrebe! A meni se to svidelo pa sad i ja tako pričam, ehehehe, nije ni baka za staro gvožđe, ne, ne!

Nasmijasmo se svi, a i bakica sa nama, razvukla usta od uva do uva! Utoliko nekoliko najaktivnijih putnika primjeti da se bližimo Carevoj Ćupriji i skretanju za Most na Adi. I sad, tu opet krene žučna rasprava o tome da li će autobus da nastavi preko tramvajskih šina ili će da skrene lijevo, pa preko mosta desno ka Sajmu.

-Ma može, majstore, preko šina, raspali ti, ništa neće da bude!

-Ih, kao da to može tek tako! Kako da raspali po šinama, pa taj deo puta nije predviđen za autobuse, hoćeš da izginemo svi???

-Kad ti kažem da može, deda, što si se uspaničio? Pa mogu, bre, ovi naši autobusi i do Japana, a ne preko običnih šina! Vozi ti majstore!

-Ti si mlad i to ti je zabavno! Meni nije! Hoću još ovo malo vremena što imam da provedem u miru, a ne da ludujem po šinama! Šta pričaš ti, mladiću???

-Pustite vi majstora da odluči šta će, valjda on najbolje zna! Neće valjda vas da sluša!!

Kako su se stvari odvijale, ne bi me iznenadilo ni da se pojavio odnekud, iz neke sasvim druge dimenzije, lično Bata Stojković sa svojom čuvenom rečenicom: „Da se ja pitam, proterao bih autobus ovuda!“ Iskreno, mislim da se čak niko od putnika ne bi ni iznenadio! Međutim, ništa od Bate…. Majstor je skrenuo na most, ostavljajući dedu sa prvog sjedišta u blaženom saznanju da će moći mirno i sigurno da provede ostatak svog života, bez ludovanja po šinama.

Stigli smo i do željezničke stanice. Usput smo prošli pored Sajma, gdje je bilo zaglavljeno sigurno dvadeset (ako ne i više!) tramvaja u oba pravca. Naravno, opet su krenuli komentari, ne izuzimajući ni ovog puta Karađorđeviće i njihovu struju. Kako ispade na kraju, taj KRALJEVSKI problem i ova havarija na Sajmu bili su usko povezani, a za sve je bila kriva vlast – i sadašnja i prošla. Nasmijana bakica je izašla kod PRAVEDNE PALATE (Palata pravde – u njenom izvođenju), mašući i pozdravljajući se sa nama kao da smo rod rođeni. Dekica – poštovalac monarhije – nastavio je da traži najbolje rešenje kako da stigne do Višnjičke Banje. Ja sam izašla iz autobusa i krenula da pređem put da bih sačekala četrdeset šesticu i stigla do Mirijeva. U glavi mi je, u pianu, odzvanjao refren pjesme: „Za Beograd (za Beograd), firmom Krstić (firmom Krstić)…“ Sreća pa je kraj puta bio drugačiji…. 😉 😉 😉

2 mišljenja na „Veseli autobus

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s