Odem ja prekjuče po Vukija u školu, žurim da ne zakasnim, jer mu nije svejedno ako ne vidi nikog da ga čeka kada izađe iz učionice. I stignem tako, sa dušom u nosu, nacrtam se u školskom holu možda minut prije nego što se zvono oglasilo. Sklonim se u neki ćošak, da ne upadnem u onu vrisku i bujicu djece koja jure napolje da bi što bolje iskoristili veliki odmor. Poslije minut-dva eto i Vukija, ide polako, nogu pred nogu, kao da to nije njegov posao. A sve i kad bi želio da požuri, teško da bi uspio, pošto ga džinovski školski ranac uporno usporava i vuče nazad. Kad se samo sjetim naših torbi za školu prije toliko godina…Male, praktične, sa pregradama i čuvenom slikom pčelice Maje…Nosili smo mi i knjige i sveske, ali nešto se ne sjećam da je bio potreban neki kontra teg sa prednje strane, koji bi uspješno održavao ravnotežu između torbe i moje malenkosti. Koliko vidim, uskoro će i to početi da prodaju uz torbe i rančeve, ako neko ne smisli kakvo drugo rešenje. Nego, da se vratim na temu….Krenemo nas dvoje po Ljubicu u vrtić, a napolju divan dan, toplo, sija sunce, ma milina. Uzmem ja Vukijev sistem pa idemo polako, nogu pred nogu, a od škole do vrtića se stiže preko velikog parka, dakle šetnja na svakom mogućem nivou :-). Kao i svakog radnog dana, počevši od prvog septembra, pitam Vukija kako je bilo u školi, šta ima novo i da li ga je učiteljica nešto pitala (identična pitanja je meni postavljala moja mama svakog dana, dakle, istorija se ponavlja 😀 ).
– Ima nekih novosti! Maša i ja smo dobili po čokoladnu bananicu, jer smo imali najbolji rad iz likovnog! Napravili smo Stegosaurusa od lišća, i vulkan smo napravili i učiteljica nas je pohvalila….
Dabome da su pravili Stegosaurusa, zar bi to mogao da bude neki pas, mačka ili ptica? Dok smo u fazi dinosaurusa, teško. Hoću reći, ne postoji ni najmanja šansa, da se razumijemo.
– Pa to je divno – krenem onako ponosno roditeljski da se oduševljavam – ali ti mi ne djeluješ nešto naročito zadovoljan!
– Jesam, jesam, zadovoljan sam…Mislim, skoro pa sam zadovoljan, eto…
– Pa zašto, u čemu je problem?
– Nisam napravio Stegosaurusu bodlje na repu, znači nije bio gotov, a to znači da nisam zaslužio bananicu.
Ovaj, hmmmm, šta sad da kažem, kakvo li me čudo snađe od Stegosaurusa i bananice….
– Dobro, mislim da to nije baš neki problem, ne treba da se sekiraš, vidiš da se učiteljici baš svidjelo…
– Ja sam joj rekao da nedostaju bodlje…
– Dobro?
– Mislim, bio sam baš kulturan, nisam se nervirao, bio sam i strpljiv i sve sam joj lijepo objasnio, onako baš kulturno. Ništa se nije vidjelo!
Ou maj gad, kuda sada ovo vodi, šta ja uopšte treba da kažem?????
– Čekaj, a šta je to trebalo da se vidi?
– Pa da sam uznemiren što nisam dodao bodlje na rep! Ne može to tako, to je isto kao da napravim čovjeka bez noge ili bez ruke, a dobijem čokoladnu bananicu za to! Ali kažem ti, bio sam vrlo kulturan i smiren, jer sam vidio da se učiteljici baš svidio rad. A dogovorio sam se sa Mašom da ćemo da ga dovršimo prvom prilikom i to će onda biti pošteno. Mislim da sam riješio problem. Misliš li i ti tako?
– Ovaj, dabome da mislim. Dobro si to riješio… – Htjedoh još da mu kažem i da učiteljica ne bi nikad ni primjetila nedostatak famoznih bodlji, jer sigurno ne zna baš u detalje anatomiju jednog Stegosaurusa, ali suzdržah se. Nije bilo potrebe za tim. Na kraju krajeva, ako ćemo baš iskreno, bila sam zbunjena sto posto i bolje mi je bilo da ćutim dok ne smislim nešto pametno. Eto, mogu da mu ispričam neku zanimljivost…
– Znaš li ti, Vuki, da se takve stvari često dešavaju, ali neće svako da prizna kao ti sada. Evo, na primjer, na jednim olimpijskim igrama, jedan čuveni takmičar je osvojio zlatnu medalju u plivanju a imao je slabije vrijeme od onog koji je osvojio srebro. To je kasnije i bilo dokazano, ali niko to nije htio da prizna, čak ni taj takmičar, već je zadržao tu medalju iako mu nije pripadala. Zato mislim da ti treba da budeš zadovoljan kako si to sam sa sobom riješio…
– Pa i jesam zadovoljan, jesam stvarno! Mislim, to su samo olimpijske igre, a ovo je važan događaj u školi, čovječe! Tu ne smije da bude greške! Sve smo riješili, idemo sad po Ljubicu, požuri, da nas ne čeka!!!
Da, da, šta je zlatna olimpijska medalja naspram čokoladne bananice kojom te učiteljica nagradi 🙂 …. U stvari, dođe mu na isto, kad malo bolje zaviriš u dječiju glavu. Nisam sigurna da svaki put to „zavirivanje“ obavim uspješno, ali jesam sigurna i ubijeđena da ću u narednom periodu često sanjati Stegosaurusove bodlje na repu…. 🙂 🙂 🙂
–
Kroz Micine naočare 