Prije nekoliko dana otišla sam do grada da kupim Vukiju dres fudbalskog kluba Real Madrid. O tom dresu se u kući pričalo nedeljama, odbrojavali su se dani kada će mami da „legne“ plata, pravili su se planovi kada i gdje će da se nosi i ko ima isti a ko drugačiji. Pa kako onda da ne ispunim tu žarku želju i san snova? Kako ono kažu, kada nešto dovoljno jako želiš – ostvariće ti se! Ja bih to malčice preformulisala: kada nešto dovoljno jako želiš i pritom se popneš ljudima na glavu – ostvariće ti se! Iskreno, oduvijek sam nekako osjećala da ta izreka nije potpuna i da joj još neki djelić nedostaje, pa konačno eto nedostajućeg dijela slagalice… 🙂
Dakle, nađoh se ja u centru grada, u prodavnici dresova, tamo dva ljubazna gospodina – jedan mlađi, jedan stariji. Objasnim šta mi treba i ovaj mlađi gospodin mi pokaže traženi dres. A on sniježno bijele boje, ma nešto bjelje u svom životu nisam vidjela! Sa zadnje strane crnim slovima piše Ronaldo i ispod njegov broj sedam (inače, koliko pratim fudbal, mogla sam još sto godina da živim i da ne znam da Ronaldo nosi broj sedam). I sve to upakovano baš u Vukijevu veličinu, ma samo ga doziva: „Vučeeee, evo meeeee, Vučeeeeee!“
– Uh, ova bijela boja, to će odmah da se isprlja, ima svaka fleka da se vidi – razmišljam naglas – ko će to da pere stalno? Bolje da kupim ovaj sa plavo-crvenim prugama, praktičniji je…
Taj plavo-crveni dres je slučajno pripadao klubu Barselona (još jedno moje veliko saznanje toga dana) ali ne vidim što bi to bio problem, pa i oni su iz Španije kao i Real Madrid, sve mu to dođe isto! A meni lakše za održavanje….Međutim, onaj mlađi gospodin je osjetio ogromnu potrebu da prekine moj, za njega prilično uznemiravajući monolog:
– Gospođo, izvinite, pa ne ide to tako! Pa kako to može?! Dečko tražio dres Real Madrida a vi mu donesete Barselonu, pa to bi bilo strašno!!! Po toj logici, svejedno je da li ćete kupiti dres Partizana ili Zvezde, jer, oba su iz Beograda! Pa može li to tako, gospođo?! Može li???
Ih, vidi ti to, nije mi uopšte palo na pamet, čovjek je u pravu skroz! Bolje da ja završim ovu kupovinu i da ne uznemiravam mnogo fudbalske duhove. Na kraju krajeva, tu je veš mašina, pa neka se ona bakće sa tim, to joj je i posao…
Naravno, kad sam donijela dres kući nastalo je neviđeno oduševljenje i euforija. To se oblačilo, presvlačilo, stajalo ispred ogledala, slikalo sa loptom, bez lopte, ma sreći nigdje kraja! I taman kad sam mislila da ću malo da odahnem od beskonačnih fudbalskih zavrzlama, eto ti Vukija sa sve dresom i loptom ali i novim pitanjima. Neizdrživo ga je interesovalo koja je razlika između kluba i reprezentacije. Još mi je tu upetljao i Ronalda, pa da mu tobože objasnim na njegovom primjeru, a ja od čovjeka poznajem samo vlastitu imenicu. Da stvar bude još interesantnija, sve to je mogao lijepo da pita tatu koji je sasvim solidan poznavalac fudbala i svega što je za taj sport vezano. Ali neeeee, nekako je zanimljivije bilo mučiti mene. Valjda je slatko posmatrati kako se onako lagano pečem na tihoj vatri, smišljajući odgovore. Dobro, znala sam da kažem razliku između kluba i reprezentacije, onako uopšteno, ali kad su krenula pitanja: Odakle je Ronaldo? Koji je ustvari njegov klub? Zašto tamo igra? Ko ga je zvao? Kad igra za reprezentaciju? U kojoj državi je reprezentacija? Ko je sastavlja? Kako se biraju igrači? Kako igrači biraju klubove? Dakle, mojoj muci nikad kraja. Dovijam se ja tu nekako, smišljam kao neke odgovore, zamuckujem, roštiljam se sa svih strana na tihoj fudbalskoj vatrici, kad eto ti odjednom Vukija:
– Je li, koje sve zemlje imaju atomsku bombu?
E divno, Vuče, prosto divno! Baš ti hvala! O čemu se ovdje radi, tek sam do Ronalda stigla, kakva sad atomska bomba???
– Pa dobro, otkud to pitanje sad, kakve veze to ima sa fudbalom, klubovima i reprezentacijom? – upitam, već pokušavajući da se prisjetim svih zemalja koje mogu da se pohvale ovim simpatičnim, laganim oružjem, znajući da ću morati da odgovorim.
– Vidim da ti postavljam teška pitanja u vezi sa fudbalom, pa da te pitam nešto lakše, da se ne mučiš….
Ooooo, obzirni moj sin, da mi olakša muke prešao na pitanja o atomskoj bombi. Kakvo uviđavno i nadasve pažljivo dijete! Mom oduševljenju nigdje kraja! Mada, moram priznati da mi je laknulo, ako i izostavim koju državu neće biti strašno, samo da se okanem prečki, stativa, sudija, klubova i reprezentacija. S druge strane, naučila sam mnogo toga novog, čak bih opušteno mogla da odgledam cijelu fudbalsku utakmicu, ukoliko bi mi to strpljenje nekada dozvolilo. Jednostavno nikad nisam bila taj tip, ali zato znam da se radujem krajnjem rezultatu i to kako :-)! Međutim,gledanje utakmice ipak prepuštam Vukiju i njegovom tati, nekako mi to dođe logičnije. Ovog puta ja sam svoje obavila: kupila dres, objasnila razliku između kluba i reprezentacije, nabrojala sve zemlje koje imaju atomsku bombu (uz pomoć sa strane :-)!) i čak provjerila na koliko stepeni se dres pere. Od mene dosta :-)! Nastavak u sledećem broju, sa novim idejama i novim pitanjima! Ronaldo, platićeš mi za ovo!!! 😉 😉 😉
Kroz Micine naočare 