Kako je Zdravko Čolić ostao bez perike…


Prethodnih nekoliko dana sam, sticajem okolnosti, provela nešto više zajedničkog vremena sa Vukijem i Ljubicom. Obično se to dešava samo vikendom, ali napolju otoplilo, virusi krenuli u napad, pa se taj isti vikend malčice i produžio. Zanimljivo je to druženje bilo, moram priznati. Obično radnim danima samo negdje trčimo, pravimo kombinacije ko odvodi u vrtić, ko dovodi iz vrtića, stalno smo u nekoj gužvi, stisci sa vremenom…Okupimo se kod kuće tek uveče, a tada je malo kome do neke veće priče ili nekih drugih zajedničkih aktivnosti. Tačnije rečeno, NAMA RODITELJIMA nije do toga, dok sa ovim mlađim personama to svakako nije slučaj. Ne, zaboga, njima se aparat za govor naročito aktivira u tom periodu. I ne samo taj aparat, već i onaj za smijeh, i onaj za skakanje, i onaj za glupiranje, ma cijela mašinerija se kod njih pokrene, jedva je možeš zaustaviti. Ista ta mašinerija je bila u pogonu i ovih proteklih par dana, bez obzira na temperaturu, kijavicu, kašalj i ostale divote jedne kvalitetne decembarske prehlade. U kući se čula priča od jutra do mraka. Svašta sam tu lijepog mogla da čujem. Svašta novo sam i naučila, što je dobro, jer se čovjek uči dok je živ, dabome! Prisustvovala sam i brojnim poučnim dijalozima između brata i sestre, kao na primjer u vezi toga da li može odnekud da se dođe, a da se prije toga nije nigdje ni pošlo. Vuki je zdravorazumski tvrdio da to nije moguće, dok je Ljubica zagovarala sopstvene teorije, razbijajući pritom sve poznate i nepoznate zakone fizike. Mislim da se i Ajnštajn negdje gore više puta počešao po glavi pitajući se gdje li je i kada to tako gadno pogriješio! Takođe, saznala sam i da je Deda Mraz mnogo ŠARMANTNIJI od Deda Nemraza (???), jer NE IZAZIVA STRES kod djece ne donoseći im poklone. On uvijek ispuni djeci sve želje, dok Deda Nemraz ne donosi nikad ništa, jer je uvijek prehlađen, curi mu nos i briše ga rukavom od odijela. Pa jeste, složila sam se, ko bi i uzeo poklon od njega, stvarno nije nimalo šarmantan sa tim svojim rukavima i imenom u negaciji! I tako, malo po malo, dođosmo i do momenta kada je Vuki ugledao na stolu moju veliku notnu svesku, predviđenu za pisanje primjera iz solfeđa. Znate već, pričala sam vam o tome u nekoj od prethodnih priča: ja sam bahati prosvetni (ne)radnik, koji djecu uči tamo neko DO-RE-MI-FA-SOL-LA-SI-DO, živi na grbači naroda i tako dalje, i tako dalje….Pa eto, da bih bila još gora nego što jesam, ja još imam i svesku u kojoj pakosno i sa zlobnim osmjehom na licu smišljam domaće zadatke. Mislim da je to u današnje vrijeme ipak vrhunac, priznaćete ;-)…Elem, uočio Vuki tu zlokobnu svesku, a na naslovnoj strani pogled mu uzvraća portret Johana Sebastijana Baha, sa sve bijelom perikom i namrštenim licem. Gleda Vuki Baha, gleda Bah Vukija, mjerkaju se tako, kad ovaj sa druge strane sveske progovori:

– Mama, je li ovo Zdravko Čolić?

Ja mahinalno pogledah prema televizoru, misleći da se tamo nalazi njegov iznenadni predmet interesovanja. Međutim, od Čole ni traga ni glasa, samo neka gospođa strpljivo pokazuje kako se pravilno orezuje bonsai drvo. Tek kad me Vuki po drugi put pitao isto pitanje, vidjeh da gleda u Bahov portret na mojoj zlokobnoj svesci.

– Pa…- odgovorih ja – moglo bi se reći da je to barokni Zdravko Čolić. I on je u svoje vrijeme bio popularan kao Čola danas!

– Šta ti to znači BAROKNI???

– Barokni? Pa to ti je, kako da ti kažem, ovaj, uh…hmmm…taj barokni stil, mislim način na koji je pisao pjesme, ovaj, kompozicije i to tako…

– Misliš, kao što Zdravko Čolić piše NARODNE pjesme???

– Pa da, ovaj ne!!! Odakle ti to?

– Rekla mi je jedna drugarica iz vrtića! I još mi je rekla da je Zdravko Čolić najstariji pjevač u Srbiji i da će mu ispasti svi zubi ako i dalje bude pjevao! Kaže da su mu se rasklimali od toliko pjevanja…

– Pa dobro, nije on baš toliko star… – pokušah ja da odbranim pjevača svoje mladosti, međutim ne ide, Vuki se naoštrio samo tako:

– Jeste, star je! Ima sto dvadeset godina, tako mi je drugarica rekla! Vidiš, i ovaj na slici je star, a ima i čudnu kosu, kao neka žena!

– To je perika, tako se tada nosilo…

– Pa zašto je i Zdravko Čolić ne nosi???

– Nije to više u modi, to je nekad bilo…

– Pa trebalo bi da bude, pošto su i jedan i drugi pjevači! I stari su!

– Bah nije bio pjevač, nego kompozitor, a svirao je i orgulje…

– Šta su to orgulje?

– To je jedan veoma veliki instrument, ima dirke kao klavir, a ima čak i dirke koje se pritiskaju nogama…

– To nije higijenski!

– Šta nije higijenski?

– Pa to da se svira nogama! Nikada neću svirati orgulje! A da li ih Zdravko Čolić svira?

– Ne, on je samo pjevač.

– Pa da, nije lud da svira nogama kad može da pjeva kao čovjek!

Iskreno, nisam imala baš neki inspirativan odgovor na ovu poslednju Vukijevu konstataciju. I sama činjenica da diskutujemo o stilovima Johana Sebastijana Baha i Zdravka Čolića činila mi se već dovoljno neobičnom, a da bih se upuštala u još čudnije analize i zaključke. Na kraju krajeva, dečko ima pravo na svoje mišljenje, pa već je predškolac zaboga, nema tu šale! Nadam se samo da neću sanjati Čolu sa bijelom perikom, kako mu ispadaju zubi dok nehigijenski nogama svira orgulje . Za sve ostalo ćemo lako…

E da, da napomenem da sam još naučila i da ŠIROMASNI ljudi žive mnogo bolje od SIROMAŠNIH, to da znate! Isprva nisam baš obraćala pažnju na ovu izjavu, ali kad malo bolje pogledate, nije da nema logike zar ne??? 😉 😉 😉

4 mišljenja na „Kako je Zdravko Čolić ostao bez perike…

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s